Izlet u Santa Moniku, Mirjana Popović

Mislila sam o tom belom pesku,
o tom okeanu

razlivenom u plavom
beskraju vode i neba.
Palme su spustile listove,
natkrilile pesmu rajskih ptica
što se ka nebu dižu
i tek do prvih stena lete,
skupe se u krugu.
Perja su njihova crvena
i to jarko izdvaja
čudesna igra svetlosti.

Bosonog dečak trči
uz belu penu
koja se kao čipka
utkala u okean.

Mislila sam o tom okeanu
na drugoj strani sveta.
U tom osmehu bilo je
više od bilo koje reči
što je zastala u letu
iznad kopna i mora,
da te zagrli nežno.

Jedna devojčica
skače u pesku,
vitka, lepotica već sada,
i ti se osmehuješ
bez i jedne reči,
jer sve je zapisano davno
o letu iznad neba i vode.

Kopno! – uzviknuli su mornari,
kada su otkrili novi kontinent
Još uvek nisu znali
da su na tragu Nove povesti.

Dečak i devojčica na pesku,
to je samo po sebi pesma,
nisu potrebne reči.
Samo po tvom osmehu,
znala sam da si srećan.

Mislila sam o tome kako su
okean i kopno dva srodna bića,
kako je na ovoj planeti puno užasa,
ali okean i nebo čim se podigne jedro,
razgrnu maglovite zavese.
Kada su ugledali kopno
mornari su uzviknuli: Eureka i Novi svet.

Verovali su da sve o životu znaju
jer su plovili dugo,
lutali između hridi
ka ivici ponora i ponovo
dizali sidro –

plovidba je bila pustolovna
i samo su najhrabriji znali
da će ugledati kopno
i početi Novi život.

Mislila sam da će ti moje reči
jednoga dana značiti mnogo,
a sada dok te gledam
kako u okean trčiš,
kako se u pesku bosonog
opireš utrtom putu i tražiš
svoju stranu,
znam da ćeš na kopno stići,

makar ti na putu stajale
nemani i čarobnice.
Makar vodu iz peska vukao,

makar u planinskom klancu
orlovi brusili kljun o oštre stene,
biće to govor koji ćeš ti razumeti
ovde i tamo,
granice između okeana i neba neće biti.
Prašume, možda neće biti plodne,

ali ti ćeš znati da iza plovidbe
od starog do novog kontinenta,
sudbonosna je bila Nada.

Mislila sam o rečima, sada znam da su nepotrebne,
čak i u pesku ostaje trag,

čak i u stenama ptice miruju dok ponovo ne polete.

Let i plovidba, ogromno kormilo sveta
i jedra podignuta ka otkriću
nepoznatog i neotkrivenog u biću,
što nas čini privremenim a večnim.
I ti ćeš uzviknuti jednog dana: Evo, na vidiku je kopno!